U februaru su topole čak tužnije
nego u leto, onako smrznute i krute. Moja porodica
rasuta po celoj zemlji, i ispod zemlje,
u različitim državama, u pesmama i slikama.
Na trgu Na Groblach sam u podne.
Jednom sam tu posetio (delimično iz dužnosti)
svoju tetku i teču.
Oni više nisu oplakivali svoju sudbinu
ili režim, samo su njihova lica
ličila na prazni dućan starina.
Neko drugi je sad u njihovom stanu,
stranci, miris tuđeg života.
U blizini su sagradili novi hotel,
svetle sobe, doručak bez sumnje comme il faut,
sokovi, kafa, tost, staklo, beton,
zaborav – i iznenada, ne znam zašto,
trenutak probadajuće sreće.
Adam Zagajevski